...ne znam kako ću al moraću.gledam kako si sretan,kako uživaš a čujem da ti i dobro ide i...ma lako je tebi.svaki dan je isti,molim boga da u ovoj moj život konačno udju neke promjene i da zaboravim prošlost koja me podsjeća na one šugave godine koje su bile...ah.čini mi se kao da sam izgubljena,kao da sanjam i da ću se probuditi iz ovih ružnih snova.gledam oko sebe ljude kako žive,neki cvatu od sreće,nekima je teže sto puta više i opet skontam da sve je to dobro kod mene.teškim srcem čekam taj dan,taj dan koji nas više ni po čemu vezati neće a sječaš li se kad smo rekli "DA".više i ne prolazim tvojom ulicom i negledam u tvoje prozore, plaši me taj put i šum rijeke jer čini mi se kao da me gledaju i žale ti ljudi koji su slušali naše svadje.tako mi nedostaješ a tako te mrzim i ne znam koje je bar malo jače i proklinjem onaj dan i poruku u kojoj ti je pisala kako joj nedostaju tvoji dodiri...to jako boli samo da znaš.i opet na kraju isto mi je, ja moram da idem dalje ma koliko teško da je,izdržaću.
2 komentarja:
naravno da ces izdrzati, na te ruzne uspomene vezacete poneko izbledelo sjecanje i ovaj post. plivaj dalje i drzi se iznad vode, ljubim te
nadam se da će bit tako i da će ovo čim prije proći.hvala ti što si uz mene i znaš da te volim i luda sam za tvojim malenim slatkišem.uživajte
Objavite komentar